INTEGRISANA PROZA BAJKOVITOG I STVARNOSNOG SVETA
Dr Danica V. Stolić
Olivera Olja Jelkić. Geometrijska bajka, roman za decu, Beograd: HERA edu, 2021.
(prikaz)
Spisateljica Olivera Olja Jelkić je spisateljica bogatog opusa. Pisanjem se bavi bezmalo tri decenije. Ogledala se u svim književnim žanrovima. Piše za odrasle, a još više za decu. Primljena je za redovnog člana Evropske akademije nauka, umetnosti i literature sa sedištem u Parizu 2019. godine. Nominovana je za Astrid Lindgren Memorial Award za 2022, u tri kategorije (Serbia Olivera Jelkić, Author / Storyteller / Reading promoter).
Dobitnica je mnogih književnih nagrada, od kojih izdvajamo: Zlatna značka KPZ, za ukupan doprinos kulturi, 2016; „Sigridrug“, (u više navrata za monodrame: Sva moja prava, 2003, Papazjanija, 2008, Pekmez od čokolade, 2015), Novi Sad: Zmajeve dečje igre; „Dositejevo pero“ 1997. za priče za decu Putovanje u Dekalend i 1998. za roman za decu Hiljadu ždralova; „Rade Obrenović“ za roman Slučaj brrrk, 2003; „Srebrni Gaša“ za roman Slučaj babaroga, 2000; „Lukijan Mušicki“, 2019. za roman Ludvig (preveden na nemački, na engleski i na makedonski jezik).
Od romana za decu izdvajamo još: Veliki Miki (1999), Slušaj SMS (2003), Knjiga o glavnom junaku (2004), Četiri šape (2007), Hiljadu i jedan ždral (2012), Vilino kolo (2019), Biografja jednog psa (2020, Moje ime je Alma (2021).
Sebe i svoja ubeđenja predstavlja na ovaj način: „Po nacionalnosti – pisac za decu i mlade. Državljanstvo – Država dece Dekalend. Piše jezikom Države dece Dekalend, gde se DETE piše velikim slovom. Borac za dečja prava. Knjige deci približava, da se njima penju u visine.“
Tvorac je projekta Malih dečjih biblioteka Dekalend. Postavljene su u onim mestima gde je knjiga manje dostupna deci. Bavi se i humanitarnim radom, posvećujući se posebno marginalizovanim grupama.
Roman Geometrijska bajka namenjen je čitaocima mlađe generacije, ali ne samo njima, mogu ga čitati i odrasli, odnosno svi koji vole zanimljive i upečatljive teme napisane živopisnim stilom koji veže pažnju te se knjiga čita u jednom dahu. Inače, roman je preveden na engleski jezik.
Žanrovski gledano ova knjiga bi se mogla odrediti kao bildungs roman, pa i ljubavni, zatim i kao roman o đačkom životu i neobičnim dogodovštinama, ali i kao roman zbivanja i situacija. Naslovna sintagma pak upućuje na bajku, s obzirom na to da su junaci geometrijske slike, figure i didaktička sredstva, pa personifikovani ili bolje reći antropomorfizovani daju ovoj prozi obol bajkolikosti.
Geometrijska bajka je u nekim delovma bajka samo figurativno, s obzirom na to da su junaci i iz stvarnosnog sveta. Učenici, tetkica, nastavnici. Međutim, prevaga je na strani „oživljenih“ slika, figura i učila iz kabineta za geometriju.
Na duhovito-vrcav način i spontano, književnica uvodi čitaoce u svet koji mnogim učenicima deluje zastrašujuće, od koga se zazire, zbog težine razumevanja tog sveta. Slike, figure i didaktička sredstva ili očigledna kako ih obično zovemo, postaju pravi junaci, imenovani su po svojim osnovnim karakteristikama, govore, zaljubljuju se, nekad su zavidni i ljubomorni. Katkad se prave važni, a ponekad se ispomažu, ako zatreba. Tako postavljeni i predstavljeni potpuno su slični ljudima ili bliže rečeno – đacima, pa je to prvi korak ka njihovom bližem upoznavanju.
Ovi junaci po svojoj specifičnosti nalikuju i junacima romana Čarobnjak iz oza Frenka Bauma. I dok su tamo predstavljeni: Strašilo, Limeni Drvoseča, kao i Plašljivi Lav, kod Jelkićeve su to obične slike i figure, kao i nastavna sredstva koja se koriste u Geometriji: Meroljub, tetiva Iva, ugao Tupoljub, elipsa Stipsa, lepi Sinus, jedna Tangenta, Tupodrag, najtuplji među trouglovima, gospođa Sinusoida, Kosinus i Azinus, ugao Alfonso od 85 stepeni, Tačka, šestar Krugoljub, lenjir Dugomer itd.
Drugi tok radnje ovog romana jeste priča o nastavniku Teofilu Mudriću, zvanom Pitagora i nastavnici Sofiji, zvanoj Simetrija čija se ljubav polako razvija, što uočavaju i njihovi đaci. Inače, preplitanje i prožimanje dva naizgled paralelna fabulativna toka vešto je izvedeno pa se prelazi iz jednog u drugi gotovo ne primećuju.
Roman je književnica Jelkić podelila na jedanaeset celina, odnosno naslovljenih poglavlja, od prvog – „Koncentrična kružnica Cica“, do poslednjeg – „Kompjuter“.
Zatim, knjiga sadrži i tekst u vidu uvoda u kome autorka progovara o strahovima od nepoznatog, insistirajući da su ti strahovi obostrani i traju sve dokle se uplašeni ne upoznaju: “Ljudi se uglavnom plaše nepoznatog. Geometrija je svakako jedna od onih koja 'sreću deci kvari'. Ali, to traje samo dok se ne upoznaju, dok deca ne zavire kroz ključaonicu i vide da je geometrija sastavljena od niza dobroćudnih bića koja, takođe, pate i strahuju od nepoznatog.“
Romanom se utiče na pozitivan i nenametljiv način u otklanjanju uvreženog mišljenja o nekim školskim predmetima koji se učenicima čine odviše komplikovanim i nesavladivim. Misli se pre svega na matrematiku, odnosno u ovom slučaju na geometriju, kao njenom sastavnom delu.
Za knjigu Geometrijska bajka Olivere Olje Jelkić još bi se moglo reći da je literarni priručnik za učenje geometrije, ali za razliku od pravih udžbenka, ova knjiga može zabaviti, s obzirom da je humorizovana te otklanja strahove od nepoznatog i naizgled teškog gradiva, pa zato ima i psihološke vrednosti, zatim razvija ljubav i interesovanje za ovaj predmet, kao i za književnost i za čitanje, ponajpre.
Roman je, uslovno rečeno, i knjiga u knjizi, s obzirom da je njen „tvorac“ nastavnik Teofil Mudrić koji piše roman pod naslovom Pitagorine fantazmagorije, u podnaslovu „Bajka o geometriji“ sa namerom da ga posveti svojoj koleginici Sofiji, u koju je zaljubljen.
Pozornica zbivanja jeste kabinet geometrije u kome se događaju čudne stvari, a manjim delom radnja se izmešta i odvija u školskom dvorištu i u gradskim poslastičarnicama.
Već prvo poglavlje započinje perfektom glagola biti, stereotipnim početkom, karakterističnim za bajke. I junakinja ovog poglavlja, koncentrična kružnica je kao princeza kojoj je dosadno, koja je usamljena, samo u savremenom ambijentu:“Može se zaključiti da je Cica usred te gužve bila usamljena. Da. U velikim gradovima ima najviše usamljenih ljudi.“ (str. 21). Ali, njena prednost je u tome da je najlepša u čitavoj geometriji za peti razred na čemu su joj mnogi zavdeli, a posebno onda: “...kada su je slikali za naslovnu stranu 'Radne sveske' iz geometrije. Cici zaista više niko nje bio ravan“ (22).
Nastavni predmet ovde predstavlja zaseban svet u kome uglomer Meroljub povremeno premerava da li je sve u redu, s obzirom da se ponekad dese nezgode, pa jedna geometrijska slika dobija drugi oblik, kao što se desilo pravouglom trouglu koji je iznenada postao tupougli: „Ja sam doživeo tešku nezgodu. Bio sam u jednom testu, kod nekog đaka koji je dobio dvojku, pa sam odatle ispao kao invalid. Inače, rođen sam kao pravougli, ali, eto“ (26).
Mnoge od ovih geometrijskih slika koje se proučavaju u petom razredu, rado bi prešle u šesti, da ne ponavljaju, ali suštinu shvataju tek kad im se lepo objasni: „Tačno je da se u šestom razredu proučavaju geometrijska tela, ali recite vi meni kako je moguće nacrtati kupu bez kružnice? Kako je moguće napraviti kocku bez kvadrata? Kako je moguće napraviti loptu bez poluprečnika?“ (30).
Ovakvim postupkom se poručuje da se znanja prenose iz razreda u razred, da bez prethodnog, nije moguće naučiti sledeće gradivo. Takođe, učenici mogu na igrovni način saznati kakva je razlika između geometrijske slike i tela, da razlikuju kocku od kvadrata i tome slično.
U poglavlju „Bal“, posle kontrolnog zadatka, geometrijske slike priređuju slavlje. Svako bira partnera prema sebi. Poluprečnici i prečnici, razumljivo, biraju kružnice. Jedana od njih se naljuti kad joj Uglomer kaže da je debela. Odgovara mu: „Nisam ja debela, ja sam puna. Puna kružnica!“(53). Takođe, sličan problem ima i kružnica Mica, sestra od tetke koncentričnoj kružnici Cici. Obe iz Mošorina. Ali, neki su šaputali da ona nije više kružnica, s obzirom „...da su joj u kvaru i 2Rpi i R na kvadrat Pi...“ (85).
Ali, tu se nađe i poneki neznanac, kao Logaritam, recimo, koji se tu našao zbog lepotice koncentične kružice i pritom se pravi nevešt:
„ – Vidim da si stranac. A šta ćeš ti ovde?
– Ne znam. Kad sam se probudio, našao sam se ovde. A pošto imam crvenu lentu preko grudi, verovatno sam neki princ.
– Princ? Začudi se uglomer.
– Princ ili Knez – potvrdi on.
– Nije to lenta, nemoj da se zanosiš. To je crvena olovka, koja je tebe precrtala. Ti si, dragi moj, greška!
– Ja greška?! Pazi šta govoriš! Ja sam za tebe „ser“! Tako me ubuduće oslovljavaj, jer sam iz Više Matrematuke!“ (54-55).
U delu romana o stvarnosnom svetu prepoznajemo nonsensnu situaciju kada se govori o zaljubljenim nastavnicima. Očekivali bismo da se pripoveda o đačkim simpatijama i o prvim ljubavima. Ali, ovde je obrnuto! Učenici prepoznaju zaljubljenost svojih nastavnika i podržavaju ih, a posebno im je drag nastavnik Pitagora, s obzirom da se ponaša kao zaljubljeni dečarac. Tada su učenici i nastavnici u emotivnom smislu u istoj ravni. Odnosno, nastavnike ne može niko bolje razumeti od njihovih učenika, čime se kazuje da i u obrnutom smeru podrška ne bi smela izostati. Inicijatori susreta nastavnika i nastavnice van škole su đaci koji su izabrali ona mesta koja inače školarci najviše vole – poslastičarnice, a i tamo je sve u duhu geometrije: „Žerbo kocke, Ledene kocke, Minjon kocke, Krempite“(88).
Slike i figure imaju svoje oponente u liku gumice Aspide i knjiškog moljca Gricka, pa se stvara konfliktna situacija u kojoj prava napast otkida parče ugla Alfa. Na pitanje ko je on, moljac ne odgovara, samo ćuti i približava se uglu Beta. U pomoć uglovima pristižu Sinus i Kosinus. Uglovi su iznenađeni požrtvovanošću dva neznanca i pozivaju ih da sa njima igraju mice:
„ – Mi smo funkcije i mi ne igramo mice – odgovori Sinus.
– O, izvinite. Funkcioneri. Vidim da ste neka gospoda, jer imate kravate. Ja sam Tupodrag iz trećeg razreda. Mene, uglavnom, svi znaju“ (102-103).
A da je sve podložno promenama, vidimo iz sudbine starog Kvadra Arkadija koga su skoro svi zaboravili. Prašnjav, drema na vitrini u kabinetu geometrije. Povremeno se probudi, iznenađen šta se to oko njega zbiva. U stvari, to je tek uvertira za ono što sledi u poslednjoj glavi romana:
“ – Miš! Miš! – povikala je jedna kružnica i podigla svoju dugu suknju, pokušavajući da se popne na kocku koja je tu ležala.
– Miš! – povikali su ostali, tražeći najbliži zaklon“(119).
Ali, kako se neobičan miš nije oglašavao, približili su se, osmatrajući ga sa svih strana, da bi konstatovali da nije živ i da je bezopasan.
Međutim, kada je progovorio kompjuter, svima je bilo jasno da je došlo novo vreme. Ali, to nije bio razlog za sukobljavanje. Računar je „govorio“ o nekoj novoj geometriji u kojoj će biti mesta za sve geometrijske slike, a posebno za tačku. Tačka, najmanje uočljiva, gotovo beznačajna, do tog trenutka su je čak gledali sa visine, dobija svoj pravi smisao i mesto koje joj stvarno pripada. Ta situacija može pobuditi uverenje kod deca da oni, iako mali, imaju značenjski potencijal koji se može afirmisati na bezbroj različitih načina.
Takođe, nenametljivo se saopštava da kompjuter nije samo „skupa igračka“. Naprotiv, poručuje se, u njegovom „ličnom“ obraćanju, da je on tu ponajviše da pomogne u sticanje novih znanja.
Kako i dolikuje i priliči književnosti za decu roman ima srećan kraj. Nastavnik Teofil Mudrić, zvani Pitagora završio je svoju započetu knjigu i poklono je nastavnici Sofiji, u đačkom svetu poznatijoj kao Simetrija. Ona je mislila da je ta knjiga zbirka rešenih zadataka, a on razrešava dilemu, govoreći: „Ne, ovo je bajka“(122), pa se zaključuje da onaj ko voli geometriju, za njega ona postaje najlepša bajka. Time se osvaruje začudna spona između geometrije, kao matematičke discipline i bajke, kao proznog žanra sa kojim se deca upoznaju još od predškolskog uzrasta.
Sve geometrijske slike i kompjuter su našli zajednički jezik, dok su sredstva (šestar, uglomer, lenjiri) postali eksponati. Stari Kvadar i uglomer Meroljub su otišli u zasluženu penziju. Uspostavljen je kontinuitet, gde se saznaje da je došlo vreme u kome će nova sredstva zameniti stara. Nema razloga za očajavanje, naprotiv, to je normalni proces kojim se usavršava učenje i napreduje se u znanju.
Svedena narativnost, redukovana u odnosu na dominantni dijalog, što proznom tekstu daje dinamičnost i utisak neposerednosti jesu kvaliteti ove knjige za decu. Dijalozi, ređe polilozi i monolozi su skoro kolokvijalni, živopisni, plastično odražavaju emocije i razmišljanja junaka ovog romana. Pojavljuju se povremeno jednostavne fraze koje su karakteristika govora mladih, ali ima i nekoliko neologizama.
Roman Geometrijska bajka Olivere Olje Jelkić je maštovit, zanimljiv, junaci su u stalnoj akciji, sve verme se širi vedro rasploženje. Te njegove osobenosti vežu čitalačku pažnju mladih recepijenata. Mogla bi mu se pridodati i crta igrovnosti i sceničnosti, s obzirom da bi se zahvaljujući uspešnim dijalozima i dinamizmu radnje mogao prevesti u dramski tekst.
Na kraju se zaključuje da su osim estetsko-umetničkih dometa u romanu prisutne i edukativno-saznajne i vaspitno-obrazovne funkcije, što je u književnosti koja u svom fokusu ima decu i mlade – prioritet!